Mike Rish je australijski DJ/producent koji stvara meke, kompleksne, duboke i progressive house zvuke, iako često suptilne same po sebi – producent sa velikim opsegom svog zvuka.
Njegov studijski rad je produktivan i prihvaćen od strane progresivnih velikana, uz podršku koju dobija od artista kao što su Guy J, Hernan Cattaneo, Nick Warren, Jamie Stevens i Kasper Koman, da spomenemo samo neke.
Njegov “progresivni“ i konzistentan uspon rezultat je marljivog i veoma selektivnog muzičkog stvaralaštva, odlučivanja za izdavanje muzike kako bi ljudi zadržali interesovanje, ali i imali želju za više. Internacionalno priznanje stekao je svojim izdanjima na lejblovima kao što su Meanwhile Recordings, onedotsixtwo, UGENIUS Music, Late Night Music, Juicebox Music, itd.
Kao što možemo primetiti iz ovakvog opisa, on je takođe izvođač čije ime očekujemo da će se pominjati mnogo više u budućnosti.
Mislimo da nije potrebno za velikim predstavljanjem, ali recimo da neki od naših čitalaca nisu upoznati sa tvojim radom i ne poznaju te… Kako je za tebe sve počelo? Pričaj nam o odrastanju i povezivanju sa elektronskom muzikom.
Mislim da sam imao dosta sreće sa okruženjem u kojem sam odrastao, u muzičkom smislu. Imam starijeg brata i sestru koji su bili tinejdžeri 80-ih i išli su u klubove i na muzičke događaje u vrlo ranim fazama onoga što mi zovemo house muzikom. Ali to je bilo mnogo više od house muzike. Moja sestra je pratila mnoge bendove kao što su Depeche Mode, New Order, OMD i moj brat mi je predstavio bendove poput The Beastie Boys, The Prodigy, Massive Attack, Aphex Twin, 808 State, Maurizio, Galaxy 2 Galaxy, itd. Bio sam veoma upućen a tada nisam ni bio svestan.
Moj najbolji prijatelj je takođe živeo u istoj ulici kao i ja, i oboje smo se pratili hip hop i house/prog/tehno iz 90-ih, od ranih tinejdžerskih godina, tako da bismo samo pričali o muzici po ceo dan, što je smešno jer to i dalje radimo! Mislim da sam imao oko 14 ili 15 godina kada sam počeo da radim sa muzičkim softverom, ne mogu ni da se setim imena prvog malog programa koji sam koristio, ali je bio prilično ograničen. Onda sam ušao u Adobe Audition 1, koji nije bio mnogo bolji. Bio je to samo program za uređivanje zvuka, a ne DAW, tako da sam morao sve da postavim na mrežu, zatim da snimim klavijature u samostalnom režimu u Audacity, a onda da pokušam da uklopim sve. Bila je to noćna mora sada kada se prisetim, ali je bilo i jako zabavno. Onda sam radio u Ableton-u kada je to bio Live 4 otprilike 2004. godine mislim, i bila je prva verzija Abletona koja je imala MIDI sekvencu što je za mene promenilo igru.
Koliko su ti prvi dani odredili pravac tvoje karijere?
Teško je reći zaista. Voleo bih da mislim da je to definitivno oblikovalo moju zvučnu paletu onoga čemu muzički gravitiram. Kako sam se godinama usavršavao, moj pravac je uvek ostao isti i muzika je uvek bila prilično progresivna, čak i u mojim ranim godinama bavljenja muzikom.
Australija je jedna od zemalja u kojoj je progresivna muzika veoma popularna. Koliko je sada drugačije tvoje iskustvo, što se tiče muzičke scene, u odnosu na ono što si video u prethodnom periodu, koja je najveća razlika?
Mislim da vidimo oživljavanje progressive house muzike u Australiji, posebno u Melburnu i Sidneju. Mislim, sam Melburn je pomalo centar progresivnih producenta i DJ-eva kao što su Jamie Stevens, Matter, GMJ, Anthony Pappa, Luke Chable, Eric Lune, David Leckenby, i mnogi drugi. I mi smo svi prijatelji, što je super, družimo se na nastupima i slično.
U Sidneju je Luka Sambe, Filterbear, Zankee Gulati, Tristan Case, George Alhabel, itd. U Kvinslendu je Dopel i mnogi drugi. Ima mnogo ljudi koji prave odlične stvari i mislim da je to zaista važno za održavanje uspešne zajednice umetnika istomišljenika.
Očigledno je da postoji ogromna razlika između umetnosti i posla. Postoji li nešto na muzičkoj sceni što bi ti lično promenio, kao muzički umetnik?
Ovde bih mogao da upadnem u nevolju, pa ću pažljivo birati reči… Očigledno je da živimo u različitim vremenima koja su pomerila deo fokusa na društvene mreže i potrebu umetnika da kreira sadržaj. Vaši pratioci moraju da budu “x,y,z“ i morate da objavljujete svakih 10 sekundi ili biste mogli da nestanete u mraku, itd itd… Ja lično ne verujem u to. Mislim da je odlična muzika, odlična muzika, čak i ako imate 900 miliona pratilaca na 15 različitih platformi društvenih medija, to vam neće pomoći da napravite jedinstvenu muziku.
Međutim, zbog ove želje za uspehom, neke stvari na Beatport-u mogu zvučati pomalo slično jer svi pokušavaju da privuku pažnju artista kao što su Guy J ili Hernan ili Nick ili Digweed… Dakle, postoji tendencija da se stvara muzika za koju mislite da bi oni mogli da puštaju da bi vi dobili odobrenje od industrije…Mene to ne zanima….Ne želim da budem sledeći Guy J ili Digweed… Želim da budem ja sa svojim zvukom.
Budući da je tvoje sedište u Melburnu, možeš li nam reći nešto o tvojim omiljenim klubovima tamo i koliko često nastupaš u svom rodnom gradu?
Progressive house zajednica je tesno povezana i održavaju se neki sjajni događaji, ali nije kao da se svake nedelje organizuju prog žurke jer su tehno i tech house još uvek komercijalno održivi oblici “underground“ klupskih večeri u ovom trenutku. Killing Time je klub u Melburnu koji apsolutno volim. Veoma je mali, ali stvara zaista intimno okruženje i mislim da, kada ste tako blizu publike, uspostavlja se jako lepa atmosfera.
Učvrstio si svoje mesto visokokvalitetnog producenta. Koliko je teško izdvojiti se kada ima toliko neverovatnih producenata na progressive house sceni u ovom trenutku?
Veoma teško. Izuzetno se trudim da napravim nešto novo i zanimljivo svaki put kada sednem u svoj studio. Važno je da nisam samo reciklirao formulu koja funkcioniše. Muzika mi je pre svega hobi…Ne želim da mi postane dosadno radeći ono što volim da radim, a to je stvaranje muzike.
Šta misliš da te motiviše ili inspiriše da nastaviš da stvaraš muziku?
Kao što sam već pomenuo, muzika je moj hobi. Ne treba mi motivacija za to jer u tome uživam. Postoji neki element za koji mislim da bih mogao biti blizu da napravim karijeru izvan muzike, i to bi bilo lepo. Inspiracija dolazi iz toliko mnogo stvari…Ponekad bih pomislio ,,Ok, moraš da napraviš gomilu “većih“ traka jer imaš mnogo melodičnih i muzičkih numera, ali ti trebaju i neke tempirane bombe za slot in“… Ali, to može biti izlazak ili zalazak sunca, nova ili stara iskustva, mesta na kojima sam bio, itd itd.
Studijski rad i stvaranje muzike ili nastupi i interakcija sa publikom, šta više voliš?
Ne mogu jedno bez drugog. Provodim više vremena u studiju nego za DJ booth-ovima noćnih klubova, ali siguran sam da to čini svaki producent. DJ-ing je medij u kojem mogu izvoditi muziku koju sam stvorio. Dakle, to ide ruku pod ruku.
Kakvo je tvoje mišljenje o podžanrovskom nizu koji se stalno širi? Ima li ih previše? Misliš li da možda postoji podžanr koji ne dobija dovoljno pažnje?
Čini se da svake druge nedelje postoji novi žanr. Problem koji proizilazi iz stvaranja novih žanrova na Beatportu je to što on može da zavara ljude. Progressive house je nekada bio prilično eklektičan na listi numera koje biste čuli od nekoga poput Digweeda. Puštao bi Progressive, Techno, Tech House, Tribal, čak i neke elektro stvari. Čini se da je sve trenutno manje eklektično.
Kako se tvoj setup razvijao tokom godina i koji su za tebe trenutno neki od najvažnijih delova opreme?
Moj setup je uvek bio prilično kompaktan. Volim klavijature i siguran sam, da sam imao više novca, moja soba bila bi puna klavijatura, ali to me ne bi učinilo produktivnijim. Trenutno imam MacPro iz 2009. koji mi je dao moj brat. To je onaj stari model koji je on nadogradio i popravio tako da je sada apsolutna zver, uprkos starosti.
Imam interfejs An Apogee Quartet, Genelec i IK multimedijalne monitore, Prophet Rev 2, Virus TI2 Polar i dva Xone K2 midi kontrolera, plus gomilu softverskih stvari… Najvažnija stvar je ipak računar… Oduzmite to i sve ostale stvari postaju prilično besmislene.
Šta voliš da radiš u slobodno vreme kada ne stvaraš muziku?
Od početka situacije sa Covid-om, moj prioritet bio je provođenje vremena sa porodicom. Dolazim iz velike porodice, imam još četvoro braće i sestara, tako da je uvek zabavno kada se okupimo. Šetnja psa sa mojom devojkom je nešto u čemu zaista uživam.
Ako bi mogao da sumiraš 2021. godinu u jednoj rečenici, kakva je bila za tebe?
Iznenađujuća.
Šta će ova godina doneti Mike Rish-u, šta možemo očekivati u predstojećem periodu?
Mnogo nove muzike, i nadam se puno nastupa.
Tvoja reakcija:
