Trenutno čitaš
Moja progresivna priča: John Digweed

Moja progresivna priča: John Digweed

For what you dream of: Grand finale

Epilog:

Pre nego što počnem, moram reći da ovaj tekst pokušavam da napišem do kraja skoro dve godine. Nikad mi ništa teže nije išlo. Krenem, pa stanem. Napišem nešto, pa mi se ne svidi, pa sve obrišem i počnem ponovo. I nikako da završim. I tako, evo sa’će dve godine. Over and over again. Ovo mi se nikada do sada u životu nije dogodilo. Sada i ovde sam konačno došao do kraja. Završio sam. Mislim da sam sada napisao sve što sam hteo, i kako sam hteo. I sada, ovde, na kraju, postavlja se pitanje: Zašto je to tako?

Što sam više o tome razmišljao, odgovor je, u stvari, bio sve jednostavniji. To je zato što ja prema Digvidu imam jedan poseban odnos, drukčiji od odnosa prema bilo kom drugom od Velike četvorke.

 

 

Prolog:

Godina je 1996. Ja imam 17 godina. U bioskope stiže ,,Trainspotting. Scena se dešava desetak minuta pred kraj filma. Mladi Renton upoznaje jedan novi, do tada njemu nepoznat svet. U jednom trenutku nalazi se u sred kluba, nema pojma čemu prisustvuje, i tu svira stvar koja je bila drugačija od svega što sam do tada čuo. U tom istom trenutku sam i ja sam odlepio, i to više nego mladi Renton. Naravno, vrlo brzo sam nabavio CD sa muzikom iz filma. Numera pod rednim brojem 10: Bedrock featuring KYO – For What You Dream Of (Full On Renaissance Mix). I tako. John Digweed & Nick Muir. To je stvar koja je instant postala broj 1 of them all.

Slično kao sa tom pesmom, John Digweed je, tu, baš tu, u mojim očima odmah postao velik. Sve druge sam prvo dobro slušao, preslušavao, analizirao, preispitivao, pa bi ih nakon toga ,,smeštao“ na neku, samo meni znanu listu. On je odmah bio veličina.

 

 

„For what you dream of“ je dugo vremena bila jedina stvar od Bedrock-a koju sam imao na nečemu. I moja jedina poveznica sa čovekom, meni tada tako malo nesvakidašnjeg imena i prezimena: John Digweed. Ovde mora mali reminder: to vreme je bilo puno drukčije od ovog sadašnjeg. Ja sam tinejdžer iz provincije, u koju su informacije iz velikog sveta muzike vrlo slabo stizale. Internet je bio dostupan tek po nekom entuzijasti srećniku. Vreme kada je tek počinjao da se nekako smiruje sav haos koji smo živeli, posledice rata i sve vezano uz to. A ja sam na sve, meni tada poznate i dostupne načine, pokušavao da dođem do još nečega na čemu piše John Digweed. Kompilacija, miks, traka, remiks, bilo je potpuno nevažno. Sve je bilo bezuspešno. I onda sam to jedino što sam imao, bugarski CD sa muzikom iz filma ,,Trainspotting“, čuvao kao oči u glavi.

 

 

1998. godine odlazim u Suboticu na studije. Tada sva moja pretraga ključnih reči John Digweed i Bedrock počinje da dobija prve rezultate. U to vreme je u Subotici bilo puno ljudi koji su znali za Digweed-a, koji su ga već gledali po Mađarskoj, koji su imali njegova zvanična izdanja, CD-ove, ploče, trake, remikse, nezvanična izdanja i snimke setova iz klubova. Ja, ovakav kakav jesam, sam se vrlo brzo „ukačio“ sa ljudima sa kojima sam delio ista interesovanja u vezi muzike. Vrlo brzo sam nabavio puno izdanja i mikseva koji su bili potpisani sa John Digweed. ,,For what you dream of“ više nije bio jedini i sam. Ono čega se sećam, da sam prvo u slušanje ubacio, bila je kompilacija Bedrock – Compiled & mixed by John Digweed, koja je u to vreme bila baš taze (godina proizvodnje: 1999.).

I tada je taj Digweed krenuo da me gradi. Da me mesi. Da me oblikuje. Mislim, desilo se, ono: bam! Udarac u glavu. Muzika koja je bila kao ništa što sam do tada čuo. Miksanje, mislim, šta ja da kažem? Digvidovsko. A sve vreme provlači one acid delove i elemente. Na prvo slušanje: Bam! Od tada se više od Digweed-a nisam odvajao. I dalje sam tražio, i tražio i istraživao, i jurio, i sve što ide uz to. Muzika, mp3, ploče, diskovi, šta god. Magazini, časopisi, novine… Ni od Digweed-a, ni od Bedrock-a.

Nakon toga u moj diskmen sleteo je dvostruki CD John Digweed – Global Underground 019: Los Angeles. I tu je Digweed zacementirao svoje mesto i status. To je bilo to. To je, jednostavno, jedan vanvremenski miks. Miks koji počinje sa Pole Folderovim „Apolo Vibes“, na koji ulazi „Love in traffic“, pa Madam „Penetration“…Tu je bio kraj. Beton. Mislim da Global Underground u čitavom opusu nije izdao miks koji je toliko i tako mračan kao što je Los Angeles. Takav deep, dark, tribal progressive se do tada nigde nije mogao čuti. Ono što još karakteriše ovo izdanje jeste najbolji mogući miks. Nepogrešiv, nepromašiv, melodičan i tečan miks, u kom se trake prirodno spajaju jedna za drugom. This is John Digweed.

 

 

Kako je vreme prolazilo, ja sam nastavio da redovno skupljam i pratim muziku, idem na žurke i festivale, pratim neka četiri čoveka i sve ono što oni rade kad god za to imam priliku. I pustio sam da me mese i oblikuju, kao testo. Ako sada, kao čovek u 43. godini života, napravim osvrt na svu tu muziku i događaje, mogu da zaključim da je John Digweed jedan od glavnih „krivaca“ i ljudi odgovornih za pregršt stvari koje su se dogodile ne samo u progresivu, već u elektronskoj muzici uopšte. Od prvog trenutka, beskompromisan, po svaku cenu. Samo suvi, najkvalitetniji mogući underground, bez trunke koketiranja sa bilo čim što izlazi iz tih granica.

John Digweed je jedan od nekolicine ljudi koji su doslovno stvorili muziku za kojom svi mi i dan-danas ludimo.

Ime koje je sinonim za genijalnost, integritet i kvalitet. Digweed je jak. Moćan. Brutalan. Nemilosrdan. Ruši sve pred sobom. Kako bira muziku, kako slaže, kako miksa. Od Digweed-a ne možete očekivati lagano, pa da nešto tu kao voza i to. Digweed gazi. I to treba da je uvek jasno. Bije i rukama, i nogama. I iznad pojasa, i ispod pojasa. Uvek sam se pitao jednu stvar: kako je moguće da pušta muziku koja hladnog mrtvaca diže iz groba i tera ga da zaigra, a da ne pokazuje nikakvu emociju? Ništa. Samo radi. To je meni prosto neverovatno.

 

 

U eri pre početka masovne digitalne hiperprodukcije muzike, zvanična izdanja, odnosno miks kompilacije su predstavljali vrhunac svega što jedan DJ može da uradi. Od selekcije muzike, do miksanja. Sve što zna i ume, jedan DJ predstavlja na zvaničnim izdanjima. U svojoj dosadašnjoj karijeri, imenom John Digweed potpisano je više od 50 zvaničnih izdanja i miks kompilacija. Nije bitno da li je Rennaisance, Global Underground, Bedrock, Fabric ili neko peti. Ne postoji Digweed-ovo loše zvanično izdanje. Postoji samo bolje od boljeg. Ono što njega odvaja od svih ostalih jeste to što on i dalje izdaje zvanična izdanja i miks kompilacije, i što to radi nesmanjenim intenzitetom i žestinom. I uvek, i svuda – samo suvi, najbolji mogući kvalitet.

 

 

Ono što je neodvojivo od imena John Digweed jeste Bedrock. Ah, taj Bedrock. Mighty Bedrock. Ne postoji ništa kao Bedrock. Ne postoji loše Bedrock izdanje. Ako neko zna za neki loš Bedrock, zamoliću ga da mi ga kaže i pokaže. Gotovo 30 godina postojanja i rada, više od 1,000 potpisanih izdanja. Svojim kreativnim radom u Bedrock-u, John Digweed je presudno uticao na stvaranje karijera ljudi kao što su Danny Howells, Jimmy Van M, Guy J, Chris Fortier, Moonface i mnogi drugi. Niko nema tako rafiniran muzički ukus. Niko nema takav dizajn. Izrada. Produkcija. Bedrock je standard standarda. Svako ime koje nešto znači u elektronskoj muzici u proteklih 30 godina ima izdanja koje potpisuje Bedrock. Ima jedna interesantna stvar vezana za Bedrock. Pre tamo neke 2007, 2008 godine, niko od velikana nije imao svoju produkcijsku kuću. Postojao je jedino Bedrock. Od 2008, pa na ovamo, Hernan je napravio Sudbeat, Nick Warren je napravio Hope recordings, pa The Soundgarden, Sasha je napravio Last Nigt On Earth. Bedorck je bio. Bedrock će biti. With all to eternal love and respect for all, ali Bedrock je institucija kakve nema.

Čitaj još

 

 

Ono što se takođe ne može zaobići jeste i njegov radijski show Transitions na londonskom KISS 100 radiju. Prvi radijski program pod nazivom „Transitions“ emitovan je 4. Septembra 2000. godine. Bio je to nastup legendarnih Deep Dish iz londonskog kluba Heaven. „Transitions“ je stekao reputaciju radijskog programa, gde se mogu čuti neobjavljene trake i miksevi od svakog imena koje nešto predstavlja u elektronskoj muzici. Uprkos testu vremena, ,,Transitions“ je danas najviše praćen kanal na Mixcloud-u.

U vreme kada je godišnja lista DJ Mag-a bila relevantan i merodavan pokazatelj svetske scene elektronske muzike, John Digweed je bio izabran kao broj 1 svetski DJ te DJ Mag-ove liste 2001. godine. Kuriozitet je, da je od svih umetnika progressive scene, još jedino Sasha bio izabran kao broj 1 DJ Mag-ove liste, i to 2000. godine. To valjda nešto govori. Ili ne?

 

 

John Digweed je čovek koji je ubedljivo najzaslužniji što je progresiv kao muzički pravac dostigao svetsku popularnost i slavu. Njegov uticaj, sve što je napravio za muziku, kao i nasleđe koje je svetu ostavio daleko prevazilaze okvire teksta jednog njegovog skromnog obožavaoca. Ako treba da ilustrujem kako ja, nakon svih ovih godina doživljavam Digweed-a, iskoristiću jednu metaforu. Lik koji je ubio John Lennon-a je to uradio zato što ga je previše voleo, pa kao to više nije mogao da podnese, pa je morao da ga eliminiše. John Digweed je jedini čovek koji u meni može da izazove slično osećanje. Kad na žurci muzikom napravi takve momente, da ja to sebi dalje ne mogu da opišem. I onda, eto tako, nastavi dalje, kao da ništa nije bilo. E, kad to uradi, onda čoveku dođe da ga, u svom tom ludilu „nabode“ pesnicom u stomak, da ga pogleda u lice, i naprosto mu kaže: „E, jel vidiš šta si napravio?!?!?!“ Eto, to on meni radi.

 

Mute Beach, Mar del Plata, 2016

 

John Digweed je DJ DJ-eva. Kad te kolege širom sveta prepoznaju kao takvog, to valjda nešto govori. Ili ne?

Jednom rečju, John Digweed je progresivni gorostas. Insitucija. U svakom vremenu i svim okolnostima, jednostavno najveći. I to je to.

This is John Digweed.

Napisao:
Džemil Huseinović

 

Tvoja reakcija:
DISLIKE
0
Love
10
NAH
0
OK
1
WOW
0
Pogledaj komentare (0)

Ostavi odgovor

Tvoja email adresa neće biti objavljena.

© 2021 Progresivna Suza. All Rights Reserved.

Nazad na početak