„Najveći problem pisanja bilo kog teksta mi je uvek bio isključivanje ličnog mišljenja i stava o nečemu,da bi slika i opis nečega što želim da kažem bili objektivni.
Nego da mi krenemo ovo zidanje Skadra. Poče pre nekog vremena neki pogani virus i zaustavi čitav svet. Ljudi,poslovi, dogadjaji sve stade zbog nastale situacije i straha od bolesti koja je vrlo mučna i nepredvidiva. Prestadoše da se dešavaju eventi ispred prodavnica, isprazniše se birtije, zabraniše koncerte, da ne dužim previše zbog tog novog stanja koje zadesi čovečanstvo, vodje naroda odlučiše da zabrane kulturu, sport, kretanje ljudi, uglavnom zabraniše sve stvari kulturnog karaktera koje zahtevaju određeni intelektualni kapacitet i koje nisu u sprezi sa nekim Kristijanima, Miljanama, Lukasima.
Bilo je to jednog dana, odavno, već se ne mogu setiti datuma kada je počelo, kada je jedan umetnik iz sveta muzike odlučio da pokrene projekat koji je nazvao „Echos“. Projekat,gde je sa svojim prijateljima imao za cilj,da ljudima koji vole njihovu kreativnost, putem tehnologije omogući da čuju i vide njihov stvaralački rad. Ovaj eksperiment je mnogim ljudima, među kojima sam i ja, dao jednu sasvim novu dimenziju u shvatanju muzike i shvatanju osobe koja je pravi. Nešto što bi sa aspekta stručnog mišljenja (nisam stručnjak, samo jednostavni slušalac koji sluša dosta muzike i umem da kažem ovo je dobro i ovo nije dobro) trebalo da bude muzički skoro savršeno. Tokom slušanja ovih Echos-a čuo sam mnogo novih, saznao nazive mnogih starih traka kojima sam se ranije oduševljavao kada ih čujem, upoznao sam nove ljude koji takođe obožavaju ovu vrstu muzike.
Jednostavno projekt Echos je jedan vid evolucije za progresivnog slušaoca a i za muzički pravac i muziku uopšte. Kroz ovo tragi-komično razdoblje naših života i mnogo slušanja onoga što kreativnost ovih umetnika ima da ponudi, svakoga dana sam sve više želeo da se desi taj momenat kada će neko od njih stati ispred mene i konačno me razigrati i dovesti do vrištanja i suza od erupcije oduševljenja i sreće što sam privilegovan da slušam ono što volim, a na samo par metara o tvorca.
I onda se desilo, datum i ime iz naslova, stvari su polako dolazile na svoje mesto.
Tog početka jula vreme je bilo nekako čudno, nisi mogao znati šta da obučeš, da li će ti trebati kišobran i nešto dugih rukava ili 3-4 majice da se presvlačiš jer je na asfaltu preko 40. Sve su to neke svakodnevne trivijalne stvari sa kojima vodimo borbu,u odnosu na glavni događaj koji se iščekivao, u odnosu na radost što ću se konačno videti i družiti sa ljudima koje ne vidjam toliko često ili ih sada prvi put upoznajem uživo. Ljudi koji dele slične emocije, vole i osećaju sličnu muziku. Ne znam kako nazvati ljude sa kojima možeš da razgovaraš o mnogo stvari iz života, osim prijateljima.
Prijatelji, u ovom slučaju okupljeni u zajednici koja za cilj ima promovisanje muzike, normalnog ponašanja, gomile drugih pametnih reči koje za cilj imaju izdizanje iznad stereotipa, malograđanštine i ostalih nuspojava izazvanih moralnim posrnućem društva. Prijatelja okupljenih da bi u prvim redovima Barutane među sobom podelili magiju koju im je te večeri spremio jedan od najvećih čarobnjaka na svetu.
Ušli smo upravo u Barutanu, tamo za pultom on nešto lagano drnda. Pretpostavljam čeka da pristigne i ona razmažena, lenja ili nečim sprečena publika, da bi žurka mogla da počne. Stoji čovek tu ispred nas, došao je,napokon se nešto dešava, ne moram više da se vucaram negde po gostima da bih ga slušao uživo ili da buljim u chat da li neko nešto piše kada krene neka traka i doživljava ona Markijeva (Aleksandar ID Marković) stanja svesti. Sve se polako slaže, tu su skoro svi koji bi trebalo da budu tu, oni koji nisu mogli da dođu ili su opravdano odsutni ili su izmislili nešto da ne dođu. Apsolutno ništa više nije važno osim činjenice da je on tu i da je spreman za nas, sada postoji samo jedno mesto na svetu gde smo svi zajedno, svako za sebe i svako sa njim.
Izbor traka i njegova zamisao nastupa pred nama cele noći,su možda nešto najbolje što se desilo na progresivnoj sceni kod nas do sada. Možda možemo da pričamo kako se pogodilo više faktora koji su bili olakšavajući da ovo putovanje uspe, međutim to nimalo ne umanjuje savršen muzički koncept upakovan u tu noć. Svaka traka na svom mestu i u svom trenutku, svaka sa svojom pričom i ritmom.Ljudi srećni,igraju,smeju se,neverovatno koliko osmeha na licima!
Razmišljam, da li postoji nešto na šta bih ja kao poznati (kako mladi kažu) hejter i pronalazim samo jednu stvar, moglo je da traje duže, jedino to, i nije bitno koliko duže jer ne bih imao ništa protiv da sam i dalje u Barutani a da on i dalje radi. Ustvari ja sam i dalje tamo, jedan deo mene je ostao na tom mestu,u toj noći i sa tim čovekom, ostao je jedan deo duše da mi čuva sećanje na lepotu koja se tu desila, na nešto što će se pamtiti u ovoj glavi, na nešto što ljudi ne mogu da osete ako ne vole najiskrenije to što slušaju.
Odužio sam ovo pisanje, mada meni u principu nije ni bitno da li će neko ovo uopšte pročitati. Ovo je nešto što sam sebi ostavljam u sećanje, a svako ko sebe pronađe u ovim rečima i trakama koje su mi pomogle da sve ovo sročim, ima moj blagoslov da kaže ovo je i moj tekst. U nadi da nam se gospodin Guy J što pre vrati sa novim magijama, želim da se zahvalim njemu i svima vama koji ste učinili jednu noć neopisivom i pomogli da se stvori jedan osećaj sreće koji me i dalje drži.
Hvala vam svima i nadam se da se što pre opet gledamo na nekom novom događaju koji će nas dovesti do ovakvih zaključaka.“
By Vladan Djuric
Tvoja reakcija:
