Koliko puta ste se u životu pitali gde idem? Da li sam stvarno ispunjen? Šta je sreća? Da li ste se nekada zapitali šta je to što otvara nove horizonte? Da li ste se zapitali kako bi se sve odvijalo a da neko jednog dana nije ušao u vašu tinejdžersku sobu i nije rekao poslušaj ovo. Želim da postavim mnogo pitanja, a da na kraju odgovor bude samo jedan. Sve pod uslovom da se priča ne vrti oko mita pojedinog imena ili njegove izdavačke kuće. Neka sve samo bude oko onog istog odgovora.
Dani jednog klinca u maloj sredini, godinama rizično stanje u društvu, osuđujuće, mračno. Svaki vaš pogrešan potez u tim godinama izaziva neku vrstu diskrikimnacije ukoliko niste onakvi kakvi su svi ostali. Kratko i jasno voleo bih da shvatim i dam odgovor na pitanje da li je progresiv pronašao mene ili je put do njega bio predodređen.
Verujem da sam progresiv zavoleo pre nego što sam ikada čuo bilo koji ton koji ga opisuje. Tada, kada je za mene muzika bila nešto što se čuje u pozadini, rođendanu ili na omiljenom filmu. Voleo sam da slušam priče. Kada malo bolje razmislim, ono što je danas naša osnova, ti hajlajtsi i doživljaji koji ti se vrte sutradan a nekada i mescima po glavi su otvorile put ka ovamo. Ovde, gde ti sada ovo čitaš. Vraćam godinama film, i uvek se setim nekih prelepih priča o fantastičnom ozvučenju, o onome kako se dvoje upoznali, ko je vise uživao, i na detaljno opisan način. Kao klincu od 16 godina, vrlo zanimljivo, uzbuđujuće. Mogao sam da vizualizujem sve te trenutke kroz samu priču o ovoj ili onoj traci. A onda sam dobio nekoliko diskova.
Sa ovoliko godina distance, verujem da je to bila ljubav na prvi pogled, jer nakon nekoliko krugova svega, opet smo se sreli. Odlasci na događaje nisu budili ovu vrstu neizdrža, milion prepiski, dogovora, dalekih putovanja. Poklopi ti se zrelost, okruženje, internet, materijalno, emotivno, duhovno stanje. Sve je složeno onako kako treba, i šta onda? Trudiš se, voliš, osećaš. Nekada nije lako, ali kada znaš da ćes sutradan imati najbolje umontirani hajlajts u glavi, osmehneš se i kažeš ajmo opet.
Zašto smo počeli da ovoliko volimo odlaske na žurke? Da li je taj sekund nečijeg pogleda, osmeha u trenutku dropa, ili početka vokala dovoljan da zatvori sve vaše probleme. Tu. Baš tu, okruženi ste ljudima koji su vam do juče bili stranci. Neki nasmejani tipovi i devojke koje si pamtio po izrazima lica, po pozicijama na kojima stoje ili pića koje neumorno piju. Oni, ovde, na ovom sajtu ili grupi su postali sastavni deo vaše svakodnevnice.
Nekada pomislim da u ovoj priči svako ima svoju ulogu. Kao neka mnogo dobra serija. U nastavcima. Mora da postaji stara garda, iskutveno naoružana do zuba, naši ljudi koji su otišli preko, mladi naraštaji koji su tu da uz nas pronađu svoj put, i mi. A kako objasniti nas? Da li kao ideološki pokret, promotere određenog žanra? Verujem da mi, a i ti koji čitaš ovo imamo nekako drugačiji put. Volimo da prepričavamo ljudima setove, da pokušavamo da im dočaramo svaki trenutak koji je neko za 7 sati puštanja muzike probudio u nama. Zašto?
Postoji neko suludi nivo zadovoljstva kada u očima ljudi vidiš uzbuđenost, znatiželju jer znaju o čemu pričaš. Nekada, i taj deo njihovog mozga je bio aktiviran. A to je moja poruka od starta, progresiv je jedna beskonačna priča, može se reći i životna. Možeš je zavoleti, voleti, ali kada provališ kako sa njom možeš da se voziš kroz svakodnevnicu, onda zabava dobija novi oblik.
Misliš da si sam, izgubljen na poslu ili u svoja četri zida sa prijateljima koji te u potpunosti ne razumeju. A onda, nekako negde, dobiješ pozivnicu na kojoj čudnim slovima piše Driving to Heaven. Uskačeš, pamtiš avatare, mimove, nečije reči, ili glupe fore. A onda, jednim klikom na Play sve menja oblik. Dese ti se ljudi. Jednim klikom.
Ulaziš u njihove glave, snove, traume, sećanja, u njihove priče koje pričaju istim tim linkom. Javljaju se niotkuda ljudi sa kojima je nastaje neka suluda konekcija, kao da se godinama znate. Zastanete i pomislite da ste na istoj frekvenciji. Sve se to postiže običnim linkovima, sekundama neke trake ili nadrealnog osećaja koji nastaje uz iste. Intimna atmosfera u grupi potpunih stranaca koji su te prihvatili iste sekunde. Jer voliš istu stvar. Ponavljam, tada, baš tada, dese ti se prelepi ljudi.
Ti ljudi, njihove grimase ili priče ti ulepšavaju svakodnevnicu. Njihove poruke podrške ili samo jedan posvećen link ti upotpune dan. Sa njima možeš da doživiš sve ono sto inače nisi, da upoznaš i neku drugu stranu života. Možete da se smejete tokom cele noći ili da se beskonačno dopisujete jer pričate o nekom fantastičnom setu. Kažu, kada sa svojim partnerom ili prijateljem možeš da ćutiš a da ne bude neprijatno, znaj da si sa pravom osobom. Pa tako, ovi ljudi nekada samo znaju zamišljeno da ćute.
Da ćute u autu dok gledaju zalazak, dok kreće neka stvar. Neverovatno, ti ljudi u trenucima motaju po glavi neku vrstu hajlajtsa. Siguran sam. Znate, isti onaj osećaj kada pogledate aftermovie omiljenog festivala. Samo što je ovo tu, opipljivo, baš tu, kada možete svog prijatelja da zaglrite i kažete mu: „Čoveče, koliko nam je sinoć bilo prelepo. Da li se sećaš kada nas je oko 5 spustio, pa krenuo da lansira do kraja?“ Znate taj osećaj?
Kako se desila ova stvar? Kako sam uspeo da konačno dostignem to stanje u životu kada mogu da sa ljudima pričam o muzici? Nekada, mislio sam da sam živeo za trenutak kada ću moći da jednim jednostavnim podizanjem ruke u vazduh moći da opišem ono što tada osećam. Kako tu energiju preneti svima? Zašto taj osećaj ne mogu da objasnim onima koji čak i ne slušaju muziku. Uopšte. U sebi duboko verujem da mnogi ljudi kroz celu ovu priču mogu da pronađu sebe, da istim tim osmesima, neuračunljivim vriscima ili zagrljajima prenesu energiju kakvu ova muzika pruža.
Put do toga da se ti i progresiv jednog dana susretnete nije lak. Naprotiv, sastavljen je od mnošta prosečnih žurki, ne toliko prijatnih ljudi i najbitnije mnogo vremena koje treba da prođe u zrelosti tebe kao osobe. Onda kada taktovi počnu da odzvanjaju svakodnevno, u svakoj sekundi, tokom širenja vesa, vođenja ljubavi, kupovini hrane ili plaćanju računa, osetićeš, znaćeš, da sada nema kraja i da je zapravo sve tek počelo.
A onda..
Zamislite da sve ovo shvatite i ne želite da igrate igru. Zamislite da ste okruženi ljudima koji razmišljaju na isti način kao i vi. Zamislite da učestvujete sa njima u postavljanju temelja sistema. To poput virusa reprodukuje sebe, raste i širi se. Oslobodite ljude sa kojima komunicirate od uslova manipulacije po ogromnom sistemu koja proizvodi prepakovane ideale. Lobotomizovani mozak. I živote bez ruku. I zamislite da ste slobodni.
Biće vam lakše.
Pisao:
Luka Grozdanić
Tvoja reakcija:
