Odrastao je grleći Winco-a, ne sluteći da će jednog dana puštati muziku za hiljade ljudi; u junu biće objavljena njegova autobiografija The DJ’s Dream.
Prvo što je Hernan Cattaneo rekao kada smo ga zamolili da uredi njegovu biografiju bilo je: ,,Da li ste sigurni? Moj život je dosadan, nah, nisam zanimljiv.“
Kako bi to moglo biti tačno kada je on prvi argentinski DJ koji je nastupao u najpoznatijim klubovima i festivalima, kada je osvojio sve moguće nagrade, a poštuje ga stara garda, a takođe i mladi? VIP zabave? Šta je sa drogama? Devojke?
Porodični čovek, monogamni, heteroseksualan, gotovo uravnotežen, sa redovnim snom, čak I redovnim obrocima, sa jedinim porokom Rogel torta, Cattaneo insistira: ,,Mislim da mogu da doprinesem samo jednoj ideji: kada imate strast, ceo vaš život je predodređen. U mom slučaju, deljenje muzike je jedina stvar koju sam, od svoje 15. godine, želeo da radim. Nikad nisam bio talentovan, ali sam bio dosledan. Ako to nekome može pomoći da se posveti onome što voli, onda napišimo knjigu.“
Argentinski DJ izgradio je međunarodnu karijeru suprotno onome što se očekuje od pionira i standarda u elektronici: bez droge, bez alkohola i bez nedostatka kontrole.
Žao nam je zbog onih koji su se bojali da projekat neće uspeti. Postoji već mnogo knjiga o interesantnim ljudima; umesto toga, priča zaljubljenika u vinile mogla bi biti zanimljivija za ispričati. U svojoj ulozi ghost pisca, više od dve godine intervjuisao sam ga dok nije bio iscrpljen, prisustvovao sam poslovnim sastancima, bio sam u njegovoj kući, upoznao sam njegovo okruženje, kopirao sam njegov španski jezik, plesao tokom njegova dva šoua na Polo Fieldu, oponašao sam sve, da bih mogao da budem, čak i u pisanju, Hernan Cattaneo, onaj koji uvek zna kako da posluša sebe, suptilno, strpljivo, u svom ritmu kojim je obavijao svet i učinio ga jednim od retkih svetskih DJ-eva sposobnih da rasprodaju karte u Sjedinjenim Državama, Holandiji, Japanu, Rusiji, Ekvadoru ili Maroku. Cattaneo se slušao svuda.
Crno beli konj za ljuljanje
Kao i u bilo kojoj biografiji, za The DJ’s Dream (ovo je naziv knjige koja će biti objavljena u junu u izdanju Editoriala Planeta) započeli smo od detinjstva i već u tim prvim koracima, da ne pominjemo puzanje, sećanja su se pojavila pored Winco-a, najpopularnijeg muzičkog plejera tog vremena. Njegove sestre Mercedes i Ana Maria išle su u osnovnu školu, vratile su se i Hernan je i dalje bio na istom mestu: pored gramofona. Ostao je kod kuće jer vrtić nije bio obavezan, išao je samo u predškolsku ustanovu. Šta su Hernan i njegova majka radili po ceo dan tokom tih pet godina? Bez dadilje, interneta, igrica na mobilnom telefonu, čak I bez televizora u boji, mama Yvonne je sigurno provodila stotine dosadnih popodneva puštanjem vinila. Kada plan sa malim dečakom funkcioniše, šta ima bolje nego ponavljati ga svaki dan? Dvostruko pitanje se tada pojavilo uz taj prizor.
Kada je Cattaneo bio dečak, svet je bio toliko drugačiji da nije bilo mnogo drugih aktivnosti, niti je bilo toliko pedagoških, sportskih ili rekreativnih predloga za slobodno vreme. Sredinom 1960-ih (rođen je 1965) deca nisu imala tako vodeće mesto u kolektivnom društvu. Ni brendovima nisu bili toliko priželjkivana meta, niti je bilo previše informacija o njihovoj psihologiji, i to je zapravo bilo najbolje što se moglo dogoditi jer je na taj način nicalo muzičko seme. Tako je to bilo.
“Kad imate strast, ceo život je predodređen. Ako to nekome može pomoći da se posveti onome što voli, onda hajde da napišemo knjigu“, odgovorio je Hernan Cattaneo kada mu je autor ovog teksta predložio da bude ghost pisac za The DJ’s Dream
Tetka je stigla 4. marta na Hernanov 6. rođendan sa Willijem i dečacima iz Creedence Clearwater Revival. ,,Tog dana nisam upoznao samo sjajne pesme, već sam saznao i da postoje dečaci crne kože. Tokom sledećih nekoliko godina proveo sam sate gledajući ih na naslovnici dok se ploča vrtela u krug.“
Godine su prolazile i Cattaneovi u prizemlju sprijateljili su se sa porodicom Marchetti, na 13. spratu. U tom stanu Hernan je pronašao vodiča (Adolfo, otac) i partnera: Pablo, koji je bio istih godina. Adolfo je bio audiofil, prodavac muzike. On mu je predstavio veliki izbor svetske muzike, prestižnih džez festivala, poput Montreala. U dnevnoj sobi na 13. spratu bila je tako moderna oprema da je svog Winco-a ostavio na tužnom i skrivenom mestu. ,,Godinama sam preklinjao tatu da adaptira gramofon. Kada je to uradio, počeli smo da puštamo muziku sa Pablom. Sastavili smo svoje timove, jedni protiv drugih i svako je odabrao temu, baš kao i back 2 back (B2B) koji danas radimo sa drugim DJ-evima. Mama mi je pomogla da organizujem prve runde, što je očigledno bio izgovor koji smo izmislili sa Pablom da bismo izvršili evidenciju ploča.“
Narednih godina puštao je muziku na zabavama od 15 godina, u italijanskom klubu, na venčanjima ili gde god su ga zvali. ,,Svuda sam išao sa kutijom od 100 ploča i morao sam da ih složim. Pitali bi me za nešto iz 60-ih, a ja bih pustio Los Twistse“, nasmejao se, sada kada u njegovom studiju nije preostalo ni centimetra za čuvanje ploča i digitalni format, dalje nema rasprave. Kada je uspeo da završi srednju školu, nakon nekoliko pokušaja od napuštanja iste, više nije bilo odlaganja: U potpunosti se posvetio svojoj karijeri i sa nepunih 20 godina ušao je u novi izazov: prostorije diskoteka.
Od kluba do kluba
Prvo iskustvo u Caballitu bilo je toliko intenzivno da su se različiti prijatelji pojavili u sledećim poglavljima. Na primer, dvoje od njih, sa novopridošlom demokratijom, otvorili su mali klub (Filia), blizu Plaza Las Heras, i ponudili se da preuzmu program. Hernan se očigledno složio. Radio je od četvrtka do nedelje, ostatak dana provodio je vežbajući. Filia je postala njegova laboratorija: isprobavao je trikove, nove pesme, sve je bilo dobro prihvaćeno, prostor je uvek bio ispunjen prijateljima.
Još jedan poznanik iz susedstva, Flaco Carli, radio je kao pomoćnik na brodu i bio je zadužen da mu donese neke ploče iz Sjedinjenih Država, posebno maxis, proširenu i plesnu verziju najpoznatijih pesama. ,,Ta vrsta materijala napravila je razliku između DJ-a i obožavaoca muzike. Ovde nije bilo mnogo maxija, zato sam često putovao u Brazil, sa još jednim prijateljem iz italijanskog kluba, Juliom Lugonesom. El Flaco Carli doneo mi je neke ploče koje je zapisao na listu i druge za koje je prodavac mislio da bi mi se mogle svideti.“
U tom blagu bila je skrivena traka koja će promeniti Cattaneov život: prva house ploča koju je ikada čuo. Bila je to kompilacija Frankie-a Knuckles-a (njegovog najvećeg idola). Od tada je ovaj žanr postao njegovo obeležje, opsesija.
Ortaci koji su otvorili Filiu osnovali su novo partnerstvo kako bi preuzeli ogromne prostorije u kojima je radio bioskop, u Kordoba aveniji, nekoliko metara od Canninga. Klub su nazvali “Cinema“ i prva odluka bila je da se ostavi ekran za projekcije. Druga je bio da pozovu Cattanea. To je već bio drugi nivo: fiksna zarada, odlična zvučna oprema, plesači na sceni, reklamni flajeri za događaje I sa imenom DJ-a koji nastupa, možda na kraju dobije još neki poziv za nastup . ,, “Cinema“ je otvoren u oktobru 1988. godine i postao je treći najveći klub u gradu, iza Njujorka i Paladijuma. Osećao sam da sam muzički u toku, s ponosom smo mogli da kažemo da smo jedini koji imaju house muziku u ponudi.“
Kao i u Filiji, vežbao je cele nedelje u praznom klubu, imao je i emisiju na modernom FM Z95, bio je potpuno posvećen muzici i toj mladoj elektronskoj sceni, na svoj način. Početkom 1991. prodao je gotovo sve stvari kako bi platio kartu I upoznao Njujork, London, Mančester. Iznenađujuće, ali house je zauzimao glavna mesta u prodavnicama ploča, i poslao je rock u podzemlje. Svi su želeli da čuju šta je uradio, Hernan nije mogao da veruje. U Buenos Airesu je još uvek nedostajalo mesto koje bi okupilo stotine obožavalaca koje je ovaj žanr imao, sve one ljude koji su želeli da odu na ples, koji nisu bili obazrivi za rano ustajanje, pijanstvo ili gužvu među prijateljima. Nije bilo kluba koji je stavio elektronski muzički plan iznad svega, u udobne prostore, blizu reke. ,,Dok Pacha nije stigla“, kaže on. Pogodite ko je bio DJ.
Preokret veka
Čitav plesni pokret koji se našao u radnjama da kupi ploče, u malim i pomalo marginalnim klubovima, eksplodirao je prema datumu koji je svet čekao: 2000. Preokret veka i nada u izvesnu obnovu dali su im da obeleže rejvove na stadionima, u specijalizovanim radio-emisijama, širenjem podžanrova (breakbeat, jungle, progressive house), zajedno sa sigurnošću da je omladina sve pratila I bila verna. Pacha je bila najviša tačka ove nove strukture, najpoznatiji klub, sa najboljim DJ-evima, čak i mnogim međunarodnim posetama.
Zahvaljujući pozivu Paula Oakenfolda da radi intro na njegovoj turneji, Cattaneo se prvi put pojavio na najvažnijim mestima u svetu, a njegovo prisustvo (i njegov zvuk) nisu prošli nezapaženo kod producenata.
,,Kad se turneja završila, Paulov menadžer mi je rekao da ću imati puno posla ako se preselim u London. Posle četiri meseca živeo sam tamo.“
“U ovoj industriji, kao i u bilo kojoj drugoj, uvek postoje primeri koje treba slediti i, što je još važnije, primeri onoga što treba izbegavati.“
Čim je stigao, ponuđeno mu je da bude rezident diskoteke Cream i ono što je potom usledilo ne može se opisati na bilo koji drugi način osim kao njegovo međunarodno posvećenje: svake nedelje je leteo iz Engleske na Ibicu da radi u Pachi, postao je deo od deset najboljih svetskih DJ-eva, pozvan je na festivale poput Creamfields-a, učestvovao u još jednoj turneji sa Oakie-om, snimao za najbolje etikete.
,,Na kraju, pronađete način i stil rada, pretpostavljam da je to kombinacija onoga što ste naučili od svih ljudi sa kojima ste radili ili na koje ste nailazili. U ovoj industriji, kao i u bilo kojoj drugoj, uvek postoje primeri koje treba slediti i, što je još važnije, primeri onoga što treba izbegavati“, kaže, dok je u Engleskoj iznova i iznova odgovarao sa ne, hvala, ne želim pivo, nije bio na rehabilitaciji ili nečemu sličnom, jednostavno mu se nije dopalo.
Porast nije bio samo u poslu: 2005. upoznao je Jackie, svoju suprugu, i ubrzo je znao da se zaljubio. Sutradan je već pokušavao da prestane da puši da bi imao decu s njom, nije želeo da bude otac pušač. Imali su dvogodišnju produženu verziju medenog meseca, putovali su svetom dok je on radio, obišli su piramide, plaže, planine, gradove, sve dok se nisu naselili u Barseloni, a potom su stigle I njihove ćerke. Prvo Olivia, zatim April, i na kraju Mila.
Kako se njegov raspored promenio kada je postao otac i kako je izgledao njegov povratak u Argentinu 2016. godine, kao I svemu ostalom, posvetio je takođe nekoliko pasusa završnih poglavlja (poseban je bio za simfonijsku avanturu koju je vodio u Teatro Colón-u 2018. godine) ). Ako je, nakon njegovog odlaska u London, elektronika bila na najvišoj tački popularnosti u zemlji, po njegovom povratku situacija je bila prilično suprotna, gotovo posthromanoneskna. Posle smrti na žurci u Time Warp-u, u Buenos Airesu nije bilo mesta za ples.
Strpljenjem i glavnim planom osmišljenim sa njegovim menadžerom, Cruz Pereyra Lucena, Cattaneo je proširio svoj radijus delovanja: Kordoba, Mendoza, San Huan su dodati na njegov dnevni red i hiljade obožavalaca iz susednih provincija putovalo je da ga vidi. U svakom mestu je pronašao posebnog partnera i ta priča, o umetnicima i producentima koji veruju svojoj publici, takođe je bila način prepoznavanja onih koji nemaju izražen odnos sa elektronskom muzikom. Kada je bilo vreme za povratak u Buenos Aires, produkcijski ulozi bili su veći nego ikad: žurke na otvorenom, više prostora za ples, nekoliko mesta za hidrataciju, savršeni i moderni ekrani. Sve je bilo u njegovom znaku, apsolutno sve (ulaznice, bina, majice) sa njegovim imenom.
Sunsetstrip, njegov šou sa zalaskom sunca u februaru 2020. godine, sa 16.000 ljudi, sigurno je bila poslednja masovna elektronska zabava pre pandemije. Kao i svi ostali, I on je bio kod kuće, odakle je napravio streaming u korist Crvenog krsta. Zašto je zainteresovan za saradnju u ovim uslovima, a takođe i u drugim socijalnim aspektima, opisuje to gotovo na kraju The DJ’s Dream.
“Istina je da nisam želeo da odložim knjigu, u jednom trenutku su me zamolili da prestanem da prepravljam, kao što to rade pravi pisci. Mislim da je na kraju sve to zaista vredelo.“
,,Knjiga ima različite faze: prvo intervjui, zatim su mi dali nacrt, ispravio sam mnogo toga, setio se mnogo više stvari nego što sam rekao, seo sam I zapisivao sve (očigledno sa svojim ograničenjima). Bezbroj ljudi mi je palo na pamet koje sam želeo da pomenem ili bar da se zahvalim. Trebalo mi je još nekoliko nedelja, mala aktivnost 2020. pomogla mi je da se koncentrišem i pročitam više puta. Istina je da nisam želeo da odložim knjigu, u jednom trenutku su me zamolili da prestanem da prepravljam, kao što to rade pravi pisci. Mislim da je na kraju sve to zaista vredelo.“
Da li se ispostavilo da je jedina zamisao koju je imao, bila jasna? Insistira na tome da je imao sreće što je od malih nogu imao strast. Nije bitno da li je ta strast usmerena na skateboarding, slikanje, pisanje ili bilo šta drugo, jedino što je važno jeste hraniti je. Kao kad je čekao u snegu da vidi Frankija Knucklesa, ili kao kad je prodao automobil da vidi Evropu. Ništa neće doći samo: entuzijazam i trud su partneri, a ne polarne suprotnosti. Morate mu verovati.
Kaže dečak koji je pisanjem obezbedio budžet za zabave u Italijanskom klubu, onaj koji je izvodio muziku na terasi Pacha, koji putuje svetom i koga svi žele da čuju.
“Pont Lezica mi je promenio život jednog petka“ (DJ’s Dream)
,,Jedne noći se sve promenilo. Sećam se da je bio petak, ne znam zašto imam toliko toga na umu. Možda je to olakšanje zbog ostavljanja nedeljnih obaveza kako bih izdvojio malo vremena i opustio se. Uveče, neobično vreme za polazak u školu, išao sam na ples koji je organizovala srednja škola San Cirano. Nisam previše očekivao od događaja, nijedna devojka mi se nije svidela ili me nije zanimalo da nađem devojku. Ubrzo po dolasku osećao sam se čudno. Gledao sam oko sebe i ostali mi se nisu činili tako šokiranim kao ja. Oni iz srednje škole bili su u svom pobunjeničkom planu koji je bio daleko od mene. Moji prijatelji, u uobičajenim glupostima: zabavljajući se jedni s drugima ili se smejući nečemu. Šta su radili svi moji prijatelji? Kako nisu mogli da shvate da se nešto fantastično događalo? To nije bila slučajnost ili čudo.
Nisam mogao da se povežem ni sa kim, sećam se sebe u transu. Po prvi put, na metar od mene, video sam disk-džokeja. Bilo je to kao da se NLO spustio na mesto gde je on puštao svaki dan. To je bio i pregled onoga što će doći godinama kasnije: sva pažnja mi je bila usmerena na onu figuru koja je za svaki trenutak noći odabrala pravu temu, koja je imala svoje verzije pesama koje smo svi znali, nekoga ko je upravljao vremenom.
On je bio mnogo više od toga: profesionalac, sa slušalicama i kutijama punim ploča, neko ko je spreman da natera ljude da plešu. Bio je to učitelj Alejandro Pont Lezica. Posle te noći nije bilo povratka. Svi trenuci sa Wincom, a kasnije i u BGH, sa Pablom, kao i sa svim prijateljima koje sam pozvao da donesu muziku, sve je to počelo da ima smisla. Teta Alicia me je pitala šta želim da budem kad odrastem i nisam mogao da odgovorim. Sad sam imao odgovor. Želeo sam da radim ono što je Alejo radio te noći. Kako se zvao taj posao? Disk-džokej? Hteo sam da se transformišem u jednog što pre, pre nego što je tata rekao ne, pre nego što su sestre želele da me zaustave. Već je odlučeno. Tako je I bilo. Alejandro to zna, jer sam mu već rekao nekoliko puta, Pont Lezica mi je promenio život tog petka uveče.“
“Nastup u Colón-u učinio je da smršam“ (DJ’s dream)
,,23. februara 2018. godine, tri sata pre nego što smo prvi put otvorili pozorište u Teatro Colón, napravili smo jednu generalnu probu. Nije bilo baš uspešno, pet puta smo se morali zaustavljati da bismo ispravljali. Unutrašnji glas me je pitao zašto je bilo toliko grešaka ako smo imali više od godinu dana da planiramo. Nisam znao šta da odgovorim i uhvatio sam se za glavu. Ako sam u drugim trenucima stresa izgubio san, ovog puta izgubio sam kilograme, tačnije šest, koji su vrlo primetni kada sada gledam fotografije. Toliko detalja u pesmama, sigurno bi moglo nešto da pođe po zlu, a za kontrolnog čudaka poput mene to je pogubno. Hteo sam to da uradim? Pogledaj Gerarda Gardelina, dirigenta, i sačekaj znak? Pola sata pre početka bio sam u svojoj svlačionici, skoro raspadnut, i imao sam mnogo sumnji u to šta će se dogoditi.
Colón je bio pun, došli su iz svih novina i portala, a što je meni mnogo važnije, tu su bile moja majka, supruga, ćerke i sestre, takođe svi moji prijatelji, kolege, ljudi iz industrije. Vrlo dobro obučen za ovu priliku, u pratnji onih koji su me odveli do pozornice, želeo sam da sve bude neverovatno. Loše vibracije koje je pokrenulo nekoliko novinara, otvoreno se suprotstavljajući elektronici koja ulazi u Colón, malo su me opteretile.
Pesma “Blade Runner“, koju je komponovao Vangelis, označila je početak. Nije bilo izlaza. Puštali smo duže od broda koji se pojavljuje u prvim minutima filma Ridleya Scotta.
Umesto neba Los Anđelesa, usred plamena, prolazili smo kroz noć Buenos Airesa.“
Preuzeto sa: La Nacion article
Zahvaljujemo se José Miguel Esses
Tvoja reakcija:
