Gizmo i kulturološki vremeplov: Prva priča

Gizmo, odnosno Džemil Huseinović, pre svega pasioniari je ljubitelj i kolekcionar muzike, DJ i član Progresivne Suze od samog nastanka. Izvršio je veoma veliki uticaj na razvoj grupe gledano sa aspekata edukacije i međuljudskih odnosa. Pamtimo i nekoliko njegovih nastupa iz dnevne sobe koje smo mogli uživo da pratimo putem You Tube-a tokom vanrednog stanja.

Smatra se da je jedan od najiskusnijih i muzički „načitanih“ ljudi sa kojima možete na mnogo nivoa da diskutujete o svim žanrovima elektronike i njenom napretku, sociološkim momentima, razvoju tehnike i istoriji scene. Razgovor koji smo vodili, podeljen je u tri tematske celine, a prvu možete pročitati u nastavku.

Ispričaj nam nešto o periodu kada je Lifka bila centar klabinga u Srbiji? Koliko se to vreme razlikuje od sadašnjeg?

Ja sam u Suboticu došao 1998. godine na studije Ekonomskog fakulteta. Tada sam zapravo upoznao Lifku, onako direktno i neposredno. Da postoji klub koji se zove Lifka u Subotici, koji ima najbolje ozvučenje, koji je najbolje sređen itd. čuo sam i nešto ranije. Jednostavno, bio sam deo mase koja je pratila scenu elektronske muzike u to vreme. Kad sam prvi put zapravo ušao u Lifku, bio je to zapravo, koncert! Desilo se da je koncert grupe Leb i Sol (moje omiljene grupe inače) bio prvi događaj na koji sam otišao u Lifku. Bilo je to oktobra 1998.

Čim sam ušao u taj prostor, brzo mi je postalo jasno da se se o Lifci sa pravom priča kao jednoj od najboljih diskoteka u zemlji. Original, namenski projektovan, made in USA, JBL SRX Sound System, inteligentna rasveta (robo glave i skeneri) projektovani na čeličnoj konstrukciji, koja se spušta sa plafona, najbolji dj pult, veliki plesni podijum, prostor na 3 nivoa, šankovi, mesta za sedenje, prostor koji prima 2,000 ljudi… Lifka je zaista bila vrhunska, u svakom smislu. I Lifka je mene osvojila. Naravno, odmah nakon tog koncerta, došao je sledeći vikend, i otišli smo na parti.

Ali, priča o Lifci ne može se pričati odvojeno od priče o subotičkoj sceni. Subotica je uvek imala jako ozbiljnu i kvalitetnu muzičku scenu. Grad koji je jedna zaista urbana sredina, sa ljudima koji to nose i odašilju. Beograd je ipak nešto drugo. Nekako je tada bilo potpuno prirodno da u gradu od dva miliona stanovnika imate masu dobrih di-džejeva, etabliranih imena, da su zastupljeni različiti pravci i žanrovi elektronske muzike, da postoji puno klubova i drugih mesta gde je klabing itd. itd… Ja ne znam ni jedno drugo mesto koje je 20 puta manje od Beograda, a u kom je istovremeno postojala masa klubova, nekoliko organizacija, jako puno di-džejeva, jako puno dobrih di-džejeva, publika od sigurno par hiljada ljudi, osim Subotice. U tom smislu, Lifka na najbolji način predstavlja subotičku scenu toga vremena. Lifka, kao pojam je paradigma toga vremena. U to vreme tamo se svakog vikenda dešavalo po nekoliko partija, na koji je redovno bilo po hiljadu ljudi. U Subotici je bilo puno organizacija i dj-eva u gotovo svim pravcima muzike. Bilo je dj-eva koji vrte techno, house, drum’n’bass… Sve je bilo zastupljeno na sceni.

Progresiv je kod nas prvo došao u Suboticu, pa odatle išao dalje. Ta blizina i povezanost sa Mađarskom je na izvestan način bila veza sa svetom, ona je bila jako blagotvorna, i učinila je svoje. Ali, pored toga što je Lifka bila opremljena najboljom opremom, što je bio neverovatan prostor, Lifka nije kultno mesto koje će zauvek ostati zapisano kao mesto gde se desilo mnogo partija za večnost samo zbog toga. Lifka je kultno mesto pre svega zbog ljudi koji su bili deo toga. Od vlasnika i legende, Pište, osoblja kluba, organizatora i organizacija, di-džejeva, posetioca, pa do svih ostalih. Svi ti ljudi su bili entuzijasti, kreativci, ljudi koji su se trudili da muzikom do koje dolaze i koju promovišu donesu duh sveta kod nas.

Biti deo elektronske scene tada je predstavljalo otklon od svega lošeg što se dešavalo: od seljačke muzike, od seljačke kulture, od primitivizma, laži, hipokrizije, predstavljalo je otpor sistemu, bilo odraz urbane, ničim opterećene, slobodnoume kulture i delovanja, internacionalizma, želje da budeš deo sveta.

Tada je mnogo više ljudi bilo generalno uključeno u scenu nego što je to danas, zato što se mnogo više ljudi identifikovalo sa ovim vrednostima nego što je to danas. Svih aktera na sceni je bilo više nego danas. Kažem ti, žurke koje prave lokalne ekipe svakog vikenda posećivalo je 500 do 1000 ljudi. Regularno. Svakog vikenda. E, sad, to je trajalo koliko je trajalo… Ali je bilo tako. U tom smislu, scena je bila izuzetno aktivna. Govorim o periodu 1998, do negde 2007, 2008 godine.

Od ljudi i organizacija koji su delovali na subotičkoj sceni, moju najveću pažnju privuklo je ono što su radili ljudi okupljeni oko organizacije Play 4 Underground. Guntar, pokojni Miguelle, Srdjan Blizzard, Mad Matt, Natasha, Timika, Kreedu i mnogi drugi (ne bih nikoga da nenamerno izostavim). Ta grupa ljudi radila je house muziku, i to pretežno british-oriented house. To što su oni radili se meni tada jako dopalo. U to vreme je ta grupa ljudi bila vrlo inovativna na house sceni kod nas. To je vreme pre nego što je došao progressive. Ista ova ekipa je malo kasnije donela progressive, i stvorila tu scenu. Progressive je zapravo počinjao da dolazi negde 2000, 2001 godine. Počele su da se dovlače ploče, da se puštaju u setovima, jednostavno se pravio zaokret u progressive. Ta muzika je tada jednostavno osvojila ljude.

Ova ekipa je takođe jako zaslužna za to što su Lifku godinama posećivala velika svetska imena. Uz zaista veliko poštovanje prema svim tim ljudima, ja moram izdvojiti malo reči o pokojnom Miguelle-u. Ja ga pamtim kao jednog od elitnih kreativaca svog vremena. Muzika koju je on birao na jedan osobeno rafiniran način bila je u svakom smislu nešto novo za svakog. Pamtim ga kao čoveka koji je, pre svega, gajio jedan neverovatan muzički ukus. Uvek nekako moćan, snažan, a opet i jako emotivan, i uvek nekako nov. Na sceni je imao neku ludačku energiju, kao neki mesija. Imao je ličnu harizmu. Bio je jako dobar dj. Jako dobar. Neverovatni setovi! Nekom neobjašnjivom igrom sudbine se dogodilo da je ta subotička scena počela da se osipa njegovim tragičnim odlaskom. Ali, da ne spekulišem: njegov tragični odlazak je jako veliki gubitak za scenu uopšte, i svakako. Svega dve, tri godine nakon toga ništa više nije bilo isto. Nije bilo više ni toliko ljudi, ni toliko organizacija, ni toliko partija. Nešto se dogodilo. I onda je Lifka prestala da postoji. Bilo je to godine 2008. Lepota svega jeste to što su Subotica i subotičani sačuvali sećanje na pokojnog Miguelle-a. Sećanje na njega u velikoj meri predstavlja i sećanje na scenu elektronske muzike u Subotici u to vreme.

U Lifku su dolazila mnoga svetski poznata imena elektroske scene (Dave Clarke, Rush, Ian Ossia, Anthony Pappa, Danny Howells, Oliver MacGregor, Advent, Gideon Jackson, Chris Liebing, Quivver, Gayle San, Nick Warren…). Na tom mestu su se dogodile neke od najlegendarniji žuriki ikada na ovim prostorima. Anthony Pappa, Danny Howells, Nick Warren. Lifka je obeležje jednog vremena kad smo zaista bili deo svetske scene, simbol svega dobrog što karakteriše scenu toga vremena.

Kada bi se kod nas vodilo računa i brinulo o kulturnom nasleđu, Lifka bi morala da bude proglašena za mesto od izuzetnog značaja za kulturu, na lokalnom i nacionalnom nivou.

Uz maksimalno svo moguće poštovanje za Art bioskop Lifka koji se sada nalazi na mestu gde je bila legandarna diskoteka. Koliko god da Subotici i subotičanima treba Art bioskop Lifka, isto toliko im treba i diskoteka Lifka. Sa svim što se tamo desilo, Lifka treba da predstavlja nešto na šta svaki subotičanin treba da bude ponosan.

Mnogo bih voleo da se u ovo uključe i drugi ljudi koji su bili deo ove priče. Ima tu mnogo upućenijih i pozvanijih od mene da o ovome govore.

Da zaključim: Za mene lično, sećanje na Lifku je sećanje na najlepši deo mog života.

Kako i na koji način se dolazilo do muzike 90tih godina?

Da bi smo o tome mogli govoriti, prvo trebamo napraviti jedan osvrt na to vreme. Ja sam za elektronsku muziku počeo da se interesujem negde potkraj 1994. godine. Tada sam imao 15 godina. Sasvim slučajno, sa jednog malog belog radio aparata koji je stajao u našoj dnevnoj sobi jednog popodneva čuo sam stvar Out of Space od sastava The Prodigy. Bez preterivanja, to je nešto što je presudno uticalo na formiranje mog muzičkog ukusa, i zauvek opredelilo pravac kojim ću ići. Taj trenutak kada sam čuo uvodne taktove, ono pa pa pa pa pa pa pa ra pa pa pa pa pa pa paaa… to je bilo nešto najgenijalnije što sam čuo u svom životu. Nikad do tad nisam čuo ništa slično. I to je mene totalno promenilo. Tada sam rekao sebi: ovo je muzika koju hoću da slušam. To je to. To je sve što želim. Tada nisam znao ni da se taj sastav zove The Prodigy, ni da se stvar zove Out of Space, ništa. Samo sam ostao hipnotisan. Ali bukvalno. I onda sam krenuo da tražim „tu“ i „takvu“ muziku.

E, sad, rekapitulacija: godina je 1994., ja imam 15 godina, idem u prvi razred Gimnazije. Dete iz provincije. Sviram gitaru u tada prilično popularnom gimnazijskom rok bendu. Internet ne postoji u našoj maloj varoši (mislim da je EUNET bio prvi internet provajder u Srbiji, i da je počeo da radi baš te godine). Muzika se nalazi na audio kasetama, pločama i compact disc-ovima. Digitalna muzika ne postoji. Izvori informacija gotovo da ne postoje. Ratovi. Sankcije. Neimaština. Nema putovanja. U tim okolnostima ja krećem da tražim muziku. Retko srećna okolnost u to vreme za mene bila je to da je u to vreme na Trećem kanalu Radio Televizije Srbije počela da se emituje emisija VJ Techno, koju je uređivao i vodio Dušan Kaličanin. Emitovala se jednom sedmično u nekom kasnom treminu. U 23 sata ili oko ponoći, ne mogu toga tačno da se setim. U tom jednom sveopštem mraku, ta emisija, VJ Techno, je za nas, decu iz provincije, bila jedini dostupni izvor informacija o elektronskoj muzici i sceni. U toj emisiji su se emitovali muzički spotovi, pričalo se o novim izdanjima, puštala se muzika, video snimci sa partija, najavljivali događaji i tako dalje. Tada sam imao sreću da mi je otac ’96 godine kupio satelitsku antenu, pa sam pored VJ Techno mogao da pratim i emisije o elektronskoj muzici koje su emitovale muzičke TV stanice, kao što su bile Viva, MTV, MCM… Tako sam dolazio do informacija o muzici i sceni uopšte.

Tada su jako bili aktuelni takozvani studiji za snimanje muzike. To su, u stvari bili ljudi koji su imali i sakupljali muziku, i snimali je na audio kasete od 60 i 90 minuta, i te kasete prodavali. Onda ja čujem neku stvar na VJ Techno, sastavim spisak stvari za kompilaciju od 90 minuta, pa onda vrtim brojeve telefona svih mogućih audio studija u državi, dok ne nađem neki koji ima stvari koje ja želim. Znao sam napamet sve brojeve telefona svakog značajnog audio studija u Srbiji. Problem sa tim audio studijima je bio što su oni bili uglavnom orijentisani dosta široko na popularnu muziku generalno, što nije imao gotovo niko ko je namenski nabavljao i snimao elektronsku muziku. Od spiska koji diktiraš, desi se neko ima dve-tri stvari, neko pet-šest i tako. Kada konačno nađem sve to što sam hteo, naručim kasetu, i čekam poštara.

U to vreme su te kasete koštale od 10 do 20 nemačkih maraka. Taj novac sam sakupljao od džeparca koji sam dobijao, i od onoga što sam dobijao za obrok u školi. Bukvalno nisam jeo da bih kupovao kasete.

Meni je iz tog vremena u sećanju ostao Hippie House iz Niša. Oni su imali gotovo uvek veliku većinu, ili sve od onoga što je mene interesovalo. I imali su dobru opremu, pa su kasete koje sam od njih naručivao bile jako dobro i kvalitetno snimljene. Kasnije, negde od ’97 pa na ovamo su masovnije počeli da se režu i CD-ovi. Tada kasete polako počinju da gube na značaju. Tako je bilo u početku. Kada sam uspostavio i učvrstio lanac snabdevanja, onda sam rešio da počnem da nabavljam ploče i diskove. CD je tada bila potpuno nova tehnologija. Nov nosač zvuka, digitalni zapis, savršen zvuk. U to vreme sankcija na našem tržištu dominirali su takozvani Bugarski diskovi.

To su bile kopije originalnih CD izdanja dosta dobrog kvaliteta, koji su se prodavali po cenama od 5 do 10 maraka. Problem sa “bugarima” bio je sličan kao i problem sa audio studijima. Oni su producirali mnogo svega, a najmanje onoga što je mene zanimalo. Ono što se moglo naći to su albumi. Ali, i to je opet bilo dosta mejnstrim. Na „bugarima“ si mogao naći Prodigy – Music for the jilted generation, Chrystal Method – Vegas i ono što je popularno, i gde su veliki tiraži, ali nisi mogao naći, ne znam, Green Velvet, ili neki drugi underground. Kupiš kompilaciju zbog jedne stvari, koja se uglavnom tu našla slučajno. Tako da „bugari“ nisu mogli u potpunosti da pokriju ceo spektar mog muzičkog interesovanja.

Muzika koja je mene zanimala nalazila se na originalnim CD-ima i pločama. Originalni CD-ovi su tada koštali od 20 do 40 nemačkih maraka. Svoj prvi originalni CD kupio sam u radnji Music Hole, koja se nalazila u tržnom centru City Passage na Obilićevom vencu u Beogradu 1996 godine. Bila je to kompilacija Trance Europe Express 3. Dupli disk. CD Booklet na 150 strana. To je bila jedna sasvim druga dimenzija. To je bilo to što sam želeo. Davao sam sve što sam imao za muziku. Platiti CD 30 ili 40 maraka u to vreme nije bila mala stvar. To je, otprilike, bio iznos mesečnog džeparca koji sam ja tada dobijao od svojih roditelja.

Znači, ne jedem u školi ceo mesec, ne trošim ni na šta da bih kupio jedan CD.

Čitaj još

16 I Progressive Tales Podcast with Gux Jimenez & Aleksandar Markovic

Tada sam za novac već počeo dosta dobro da se snalazim. Za vreme raspusta u školi sam konobario, a dok je trajala škola sam za novac pravio i prodavao programe. Znao sam svašta sa računarom u to vreme, i sve, ali bukvalno sve sam davao na muziku. Music Hole je bila sjajna prodavnica. Tu je imalo da se kupi sve što sam želeo. Ali je bila jako skupa radnja. Nikada nisam izašao odatle, a da sam imao dovoljno novaca da kupim sve što sam želeo. Pored ove radnje, u Beogradu sam muziku kupovao i u radnji HMK Music, koja se nalazila u Palmotićevoj ulici, tamo iza zgrade Skupštine. To je bila isto jako dobra radnja. Za razliku od Music Hole-a, oni su bili sa cenama dosta povoljniji, iz razloga što su bili zastupnici određenih izdavačkih kuća. Kod njih su se po cenama od oko 20-tak maraka mogla naći izdanja izdavačkih kuća Mute, Novamute i mnogih drugih.

Postojao je i u Novom Sadu legendarni CD shop Mungos. U to vreme, znači ’96-’97 godina, tamo nisam išao, jer mi je Novi Sad bio prilično daleko. Tu radnju sam često posećivao kasnije, kada sam došao u Suboticu, ali sam znao za nju. Ja tada nisam imao ni gramofon, ni CD plejer. Meni je bilo važno da imam muziku. A pitanje nabavke tehnike je pitanje novca. Onda kad skupim novac, kupiću CD plejer, ili gramofon, ili šta već. A muzika ako prođe u datom trenutku, teško da ću je više moći nabaviti. Kada sam nabavio svoj prvi CD plejer, koji je u stvari bio diskmen, imao sam preko 100 diskova.

Kada pričamo o tome kako se dolazilo do muzike, ja moram da se zahvalim mojim roditeljima. Što su sve to preživeli, gledali, trpeli, plaćali sve moje dečije nestašluke, trudili se da razumeju i opravdaju svaku kasetu, svaki disk, svaku ploču koju donesmo poštar i ja, da u ono ekonomski jako teško vreme doture novca kad meni zafali za neku ploču, za neki disk… Iza svega što sam rekao stoji samo jedna stvar: ljubav prema muzici. Beskrajna i nemerljiva.

Veliki si ljubitelj i kolekcionar ploča? Koju vrstu emocije možeš da nam preneseš vezano za tu priču?

Ah, ploče… zaljubljenost u taj magični komad livene plastike prečnika 12 inča počela je kad sam prvi put u svom životu video DJ-a koji vrti ploče. Bio je to Laurent Garnier, na muzičkom kanalu MCM. Prvu ploču nabavio sam 1995. godine. Bio je to Lucid – Gonna Party. Nabavio sam je u inostrantvu, sa teškom mukom. Preko prijatelja koji ima prijatelja koji zna čoveka koji je čuo da zna gde se nalazi prodavnica u kojoj se ploče kupuju i prodaju.

Najviše od svega u svom životu sam želeo da budem DJ. Da se tim bavim, da to bude moj životni poziv. Toliko jaku želju u srcu za nekim životnim pozivom nikada nisam imao ni za šta drugo. Ali, eto, nije se dogodilo. Nisam postao DJ. Život mi je namenio neki drugi put. Moj put. Ali, od sakupljanja muzike nikada nisam odustao. Niti imam nameru. Fascinacija gramofonskim pločama za mene je neobjašnjiva. Pomenuo sam da sam sve pare davao na ploče i diskove. Isto tako je i sada. U trenucima kada tražim ploče, moram priznati da sam po malo neuračunljiv. Na primer, imam u trenutku viška nekih 20-30 Evra koje me ne žuljaju, i koje bih pre imao usmeriti na nešto drugo. Ali, ja kupim ploče! Kad se sve završi, kad isklikam sve dugmiće, add to cart, buy now and pay itd, onda se zapitam šta sam uradio. I tako svaki put.

Možda ja ne umem najbolje da objasnim, ali ploče definitivno sa sobom nose jednu emociju koju nema ni jedan drugi nosač zvuka. Da se razumemo, ja isto tako volim i CD-ove, ali više volim ploče. Nisam od onih koji tvrde da ploča ima najbolji zvuk, pa onda to porede sa kvalitetom zvuka CD i tako… Mislim da su to besmislice. CD je vrhunski digitalni format audio zapisa najvećeg kvaliteta. Tu se prosto radi o ličnom afinitetu. Znam dosta kolekcionara koji muziku sakupljaju isključivo na CD-u. Kolekcionarstvo je pre svega ljubav i strast prema muzici.

Mnogo je drukčiji osećaj kada znaš da neku stvar imaš na ploči, i kada znaš da je imaš na računaru. Za svaku ploču, za svaki omot, za svaki inner tačno znaš gde stoji, gde se nalazi, u kakvom je stanju, kako je do tebe došao, gde si ga našao itd, itd. Nekako više mariš za to. Za mene, muzika treba da bude na nosačima zvuka. Na nosačima zvuka nalazi se svetska muzička baština. Kao kolekcionara, vodi me želja da u svojoj kolekciji sakupljam pre svega muziku koja spada u domen mojih interesovanja. Trudim se da, koliko je to u okviru mojih mogućnosti, sakupim sva najvažnija izdanja u elektronskoj muzici, a najviše progressive. Albumi, kompilacije, singlovi, sve ono što je važno u muzici. Kako staro, tako i ono je aktuelno, što vremenom izlazi. U tom smislu, u mojoj skromnoj kolekciji ima svačega. Kolekcionari na taj način čuvaju muziku, i prenose je u nasleđe budućim generacijama. Maze, paze, čiste, održavaju svoje ploče i diskove.

Kakvi su tvoji utisci nakon što si se približio ekipi Progresivne Suze?

Progresivna Suza je skupina sjajnih ljudi koji dele istu ljubav i strast, a to je progressive. Ideja da napravite ovakvu jednu grupu je nešto što se meni dopalo od kad sam saznao za to. Mesto koje okuplja ljude koji dele ista interesovanja, gde se deli muzika, gde kruže razne informacije iz sveta progressive-a, gde se ljudi upoznaju, druže, razmenjuju ideje i razmišljanja je nešto što se meni zaista dopada, i u čemu i ja pronalazim sebe na mnoge načine.

Ono što mi se posebno dopada jeste to što grupa okuplja razne ljude: stare, starije, mlade, još mlađe, dj-eve, producente, iskusne, neiskusne, one odavde, i one odande, naše, njihove i mnoge druge. Svi podjednako dele istu ljubav i strast za muziku. To je meni fantastično. Dolazeći na žurke od kako grupa postoji upoznao sam mnogo divnih ljudi. Ekipa je zaista sjajna. One koje sam znao od ranije, viđam ponovo, kako na žurkama, tako i u grupi na Fejsbuku. Znam da je aktivnost grupe sigurno uticala na veliki broj ljudi iz starije ekipe da se ponovo vrate, da tako kažem. Energija koja cirkuliše je zaista neverovatna. Mislim da se sa punim pravom može reći da je Progresivna Suza sa svim što radi u dobroj meri oživela i aktuelizovala progressive scenu na ovim prostorima. Bez ikakvog preterivanja, ili lažne skromnnosti. Ljudi koji sve to vode ulažu jako puno truda i napora, i mislim da se na kraju to itekako vidi i oseća.