U novom serijalu pod nazivom Neraskidivi Progresivni Trougao na našem sajtu, postavili smo nekoliko pitanja ljudima koji su idejni osnivači zajednice Progresivna Suza. Prvi koji će dati odgovore na pitanja je Luka Grozdanić, a u narednom periodu se očekuje kratak osvrt na scenu od strane ostalih članova tima koji čine Miloš Ždero i Matija Ljubotina.
Kako je došlo do tvog susreta sa progresiivom, kakva su sećanja?
LG: Pogled na progresiv i sama njegova pojava je poprilično specifična. Ukoliko tako postavite stvari i razmislite, na neki način vi se tokom života susretnete sa njiim nekoliko puta, proživljavate ga na drugačiji način zavisno od okruženja, lokacije, i najbitnije zrelosti. Mislim da zapravo taj prvi susret dolazi tek kasnije, kada sazrite, kada pronađete baš ono nešto što vam se svidelo pre puno godina. Ludo zvuči, ali susret sa progresivom je bio sada već davne 2005, godine. Tada, poprilično mlad i nezreo dobio sam na slušanje Nick Warren Global Underground – Shanghai koji je zagolicao maštu i otvorio neka nova putovanja koje sam već tada mogao da naslutim. Disk koji vrlo često volim da ponovo preslušam i doživim na drugačiji način. Spefičnost progresiva je ta, da bar za mene on menja oblik, otvara vam se iz godine u godinu. Nekako kao da ne postoji prvi put, jer je svaki i svaki sledeći još lepši i drugačiji.
Koji je momenat bio presudan da završite u ovom svetu?
LG: Definitivno koncert Underworlda na Exitu 2005. godine. Nagovaranje starijih poznanika i njihove reči da ovo večeras ne sme da se propusti, zagolicalo mi je maštu. Neki bi rekli da je posle sve istorija, ali vrlo dugačak put usledio je nakon toga. To veče je za mene lično bio ne samo game changer, več sada sam sada siguran, life changer. Svest i percepcija svakodnevnice mi je tada potpuno bila promenjena.
Žurka i momenat za pamćenje?
LG: Prosto je nemoguće odgovoriti na ovo pitanje jer bi bila potrebna neisprcna snaga čitaoca da prođe kroz sve momente koje želim da prepričam. Svaku žurku sam voleo da pamtim po upečatljivim momentima našeg međusbnog hvatanja za glavu, pogleda izvođača upućenim nama, prvog rukovanja sa Nick Warrenom, vrištanje uz neku ID traku, velikodušnu dobrodošlicu Guy J u Amsterdamu. Jednostavno nije moguće napraviti ovu listu, čak i da postoji top 100. Jednostavno je tako.
Kakvo je stanje da domaćoj sceni u smislu izvodjača, organizacija, krtične mase?
LG: Mogu da govorim samo iz ugla progresivne scene, iako pratim kako izgledaju i ostali žanrovi. Gledam na sve ka fenomen koji se stvara oko progressivea, techna, EDM, minimala. To su sve posebne priče, posebne krtične mase. Što se tiče progresiva, ne mogu da budem lažno skroman pa da ne kažem da naša zajednica nije uspela da pogura stvari u pozitivnu stranu. Osećaj zajednice na događjima, koji je meni lično vrlo bitan proizilazi iz toga da pre svega želim da se nalazim u prijatnom okruženju, u pravoj kritičnoj masi. Tu masu treba nekako zadržati na istom mestu, diskutovati o muzici, o izvođačima, o organizacijima koje pomno prate sve. Vrlo lako može da dođe do zdrave saradnje između domaćih izvođača, publike i na kraju organizatora. Mislim da je potrebno da domaće izvođače i producente prezentujemo ljudima, da im mi ili neko drugi pruži šansu. Naša scena može biti vrlo lepo i zanimljivo mesto ukoliko dođe do međusobnog razumevanja i bezuslovne podrške.
Šta mislite da je potrebno da se uradi kako bi scena dobila još bolji oblik? Da li postoji neki problem?
LG: Neiscrpna tema za mene definitivno. Mislim da jako puno stvari nisu na svom mestu, ali to nije problem samo scene, nego društva u kom živimo. Nažalost mislim da se masa na žurkama previše izmešala i da se na taj način gubi prava konekcija izmedju ljudi. Generalno jako puno problema dolazi iz toga da se malo radi na edukaciji, na širenju vidika publike. Klabing u Srbiji se promoviše kao zabava za široke mase, a on to nije. Promocijom “jeftinih stvari” kojima se služe portali i marketinške agencije su nažalost uzele dušu sceni.
Ozvučenje, cene pića, termini, lokacije dolaze od toga koliko su ljudi spremni da plate određeni događaj, koliko je organizacija spremna da se susretne i reši sve probleme koji mogu da nastanu. Ljudima treba otvoreno presdstaviti probleme, objasniti da određene stvari nisu takve zbog tvrdoglavosti orgaaniatora, usko profilisanih žanrova ili lake zarade, nego da postoji viša sila, ogromna globalna konkurencija kojoj mi ne možemo da pariramo. Naša scena izgleda fantastično ukoliko uzmemo u obzir platežnu moć organizatora i njihov uticaj na izvođače i buking agencije. Vrlo je lako kritikovati nedostatak recimo All Day I Dream eventa, zanemarujući to da su Mikonos, Ibiza, Miami kako lokacijski tako i finansijski mnogo zanimljivija mesta od Beograda. Takođe, centralizacija dešavanja u glavnom gradu plus četri dana Exit Festiavla ili Love Festa mislim da dosta utiču na to da su ljudi iz manjih mesta uskraćeni za dobar provod. Jednostavno nemaju priliku da čuju kvalitetne stvari na lokalu.
Mi kao grupa pokušavamo da promovišemo manje poznate ali vrlo kvalitetne izvođače, svakako uz velike zvezde koje oblikuju scenu. Ponavaljam, edukacija ljudi, buđenje želje za istraživanjem je nešto što može da promeni situaciju na bolje. Kvalitetnih stvari ima pregršt, samo je pitanje načina pristupa slušaocu i moći kako bi uticali na njegovu radozlanost. Šta god ljudi mislili, činjenica je da su karte kod nas veoma jeftine i da mešanjem na događajima dolazimo do gubljenja prirodnog vajba između ljudi. Mislim da su pravi progresivci spremni, ukoliko je odgovarajući sadržaj, da plate i veću količinu novca kako bi imali potpun doživljaj, pa su tako organizatori kako velikih žurki tako i festivala prinuđeni da prodaju veliku količinu jeftinijih karata za nešto što je u tom momentu vrlo popularno, a nažalost nekvalitetno. Mislim da se ne vodi previše računa o ambijentu u kom se događaj odvija, a i to možemo povezati sa niskim cenama ulaznica. Jedna od najbitnijih nedostataka je zasigurno manjak kvalitetnije i žarnovski raznovrsnije klupske scene, pa to u mnogome utiče na dalji razvoj, to malo prostora za domaće izvođače i stvaranje nekog drugačijeg vajba koji se može osetiti na manjem plesnom podijumu. Povezanost na takvim mestima je neminovna i to treba iskoristiti na pravi način.
Kako je nastala Suza?
LG: U tehničkom smislu, Progresivna Suza je nastala vrlo spontano u ranim jutarnjim časovima kao odgovor na veliki broj Facebook Grupa u kojima nije bilo moguće bilo pratiti količinu linkova koji vam ljudi svakodnevno šalju u Inbox. Suza u osnovi je samo mesto u kom ljudi mogu da dele muziku. Takođe usko usmeravanje određene grupe ljudi i skraćivanje provedenog vremena za računarom prilikom istraživanja muzike pokazali su se kao sledeći cilj. Niko nije očekivao bilo kakvu vrstu diskusije, organizaciju događaja, putovanja ili čak proizvodnju majici.
Ukoliko sagledam širu sliku, osećaj iz stomaka mi govori da je grupa nastala u martu 2018. godine u Klubu Tash Machine na nastupu Fernando Ferreyra i Frangellica. Tada sam prvi put posle dosta vremena prešao iz jedne životne faze u drugu, promenio ekipu i uputio se u nepoznato. Zanimljivo je da smo kasnije shvatili da je većina današnjih članova bilo na istom mestu, ali se nije međusobno poznavalo, pa čak ni preko komentara na socijalnim mrežama. To veče pamtim po neverovatnoj pripadnosti u skupini nepoznatih ljudi, bio sam prihvaćen iako sam prepoznavao samo nekoliko upečatljivih faca na podijumu. Ispostaviće se kasnije da su baš ti ljudi ključni za dalji razvoj, kako poznantstava tako i grupe, i da su ti ljudi i dalje tu, aktivni članovi ove zajednice.
Progresivna Suza – godinu i po dana kasnije? Da li su ispunjena očekivanja i koji su planovi za dalje?
LG: U početku cela ideja je bila neobavezno deljenje linkova da bi ubrzo sve preraslo u okupljanje veće količine istomišljenika u stvarnom svetu sa kojima možete deliti emociju u slušanju muzike. Naizgled prosto, ali kako su se neverovatne stvari događale i kako su se ljudi fanatično lepili i radili lude stvari za ovu zajednicu, na neki način su samo dodali snagu i želju da priču razvijemo ka ovome što je Suza danas godinu i po dana kasnije.
Kako konkretnih tako i nezavršenih ideja ima beskonačno ali mislimo da je vrlo važno da se kroz socijalne mreže i novi sajt kao generatoru svih ostalih događaja okupi još veća količina ljudi koji i dalje lutaju između kako životnih faza, pa tako žanrova i svakodnevnice. Mislim da njima treba ponuditi kvalitetan sadržaj kako muzički u vidu podcasta, tako i u vidu tektustalnih materijala o istoriji scene, izvodjačima, izvadavčkim kućama, klubovima i svim ostalim aspektima scene. Podizanjem sajta želimo da proširimo našu priču van okvira Facebook grupe.
Poznavajući sebe a i većinu ostalih progresivaca, mislim da bi trebalo da ciljamo na njihovu radozlanost koju bi sa kvalitenim sadržajem još više produbili. Verujem da možemo da privučemo još kvalitetnih ljudi i razvijemo sve što smo zamislili.
Ideje Suze gravitiraju od radio stanice, preko radnje za prodaju ploča, dnevnih žurki na brodu, malog kluba, organizaciji događaja, prodaji majici, pa sve do turističke agencije koja bi organizovala putovanja za sve ove ljude. Kreativni haos je jedini izraz koji može to da definiše.
Takođe, novac koji pokušavamo da generišemo kroz doborovljne donacije nije dovoljan da se priča razvije onako kako bi smo mi želeli, ali uz trud i sjajne ljude, mislim da možemo da nastavimo. Konkretni planovi Suze su ti da želimo da organizujemo nekoliko događaja tokom jesenje sezone u klubu DOT sa stranim izvođačima i damo priliku neostvarenim domaćim talentima da nastupaju na većoj pozornici. Svakako cilj je da podignemo Progressive Tales Podcast na još viši nivo. Sve ostale stvari će kao i do sad doći spontano i instiktivno. Jedan od takvih poteza je bilo uvođenje Antidepressive serijala koji je u vreme krizne situacije u svetu uspeo da nas sve opet okupi na jednom mestu. Nadam se da nas čeka jos puno lepih stvari!
Stvar koja je bila „okidač“ za dalja dešavanja?
LG: U toku dana samo jednog dana dese se nezamiislive situacije između članova grupe, pa tako i nas koji vodimo celu priču. Mnogo puta smo se složili da se taj veliki prasak desio kada smo otišli na Amsterdam Dance Event i videli da se mi pre svega slažemo na osnovnim ljudskim nivoima, kao da se znamo godinama. Suze tada nije bilo na vidiku, ali smo i u najjednostavnjim stvarima vrlo lako donosili odluke i uživali u istim momentima. Naziralo se da je nešto ispred nas, ali u tom trenutku potpuno zamagljenom obliku. Teško je, skoro nemoguće odrediti tačan okidač za dalje jer može se reći da ih ima nekoliko u toku svakog dana. Mislim da je mnogo malih stvari doprinelo da se priča zakotrlja dalje. Lepa reč nepoznatnih ljudi ili neka nova prijateljstva su ono što vas gura dalje i otkriva nove mogućnosti. Činjenica je da su ljudi ti koji su okidač za dalje, što je bio primer našem prvom rođendanu kada smo shvatili da smo uradili za nas veliku i prelepu stvar. Svaki sledeći podcast, događaj, instiktivna reakcija ili obična kupovina naše majice odrediće budućnost Suze. Takođe naša međusobna energija i iskrenost mislim da je jedan od najbitnijih od šrafova u ovoj ludoj mašini.
Zašto je Suza uspela da okupi ove ljude?
LG: Mislim da su ljudi osetili pripaadnost o kojoj sam pričao na početku, iskrenu i pravu, kada se kao klinac igrate sa drugarima u pesku. Napravili smo neku vrstu igrališta za ove ljude koji dele istu stratst i uživaju u međusobnoj interakciji. Pamtim rečenice ljudi pa tako i izvođaača koji su nas prvi put videli ali isto tako osetili pripadnost, iskrenost i neku vrstu prijateljstva između nepoznatih ljudi. Deluje ludo, ali je zaista tako. Nepoznati ljudi su sada postali prijatelji, partneri, to zapravo sada i nije neka novost. Volimo da spajamo srodne duše i uviđamo da se grupa na ljudskom nivou podiže astronomskom brzinom.
Kako možeš da opišes odnos sa timom ičlanovima grupe?
LG: U svakom timu ili filmu moraju da postoje uloge. Prirodno je da postoji lider, redovni zabavljač, energetski vampiri i svi ostali delovi slagalice. Iako se grupa sastoji od šest potpuno različitih članova u administartivnom delu, mislim da svako radi svoje na najbolji način. Svako sa svojim manama i vrlinama doprinosi priči i nadopunuje ono što nam u tom trenutku nedostaje. Kako je grupa rasla, šest ljudi zapravo nije tačan broj odgovornih jer je u organizaciji, doprinosu energije, pa čak i finansijskoj pomoci uključeno mnogo više ljudi. Svakodnevnica između nas kao i u svakoj porodici je vrlo specifična, u velikom delu prezabavna i nepresušni izvor motivacije, ali ima i dana kada su odnosi vrlo zategnuti i to se oseti. Postoje loši momenti koje pokušavamo zajedno da preguramo, a to su često i problemi iz privatnog života. Svakako, priča ide iz krajnosti u krajnost ali mislim da smo na kraju dana uvek svi i dalje jedan dobro organizovan tim.
Koji momenat pamtite?
LG: Kao i sa žurkama ovde je skoro nemoguće istaći nešto i staviti na prvo mesto. Jedan od najluđih momenata bio je kada je grupa uspela donacijama nepoznatih članova da skupi novac za avionsku kartu iz Praga kako bio jedan od članova tima bio u Clubu DOT to veče. Napetost, odlaganje leta i sve propratne stvari u sekundi su se promenile kada se Matija pojavio u klubu, grleći nas. Potpuna histerija. Ne mogu da opišem taj osećaj, bilo je u pravom smislu prelepo, ljudski.
Šta je za vas Suza?
LG: Hajde da probam da budem kratak. Igralište za um, slobodna teritorija gde uvek mogu da odem i priključim se putovanju u neograničenom besplatnom aranžmanu. Svakodnevnica.
Šta je za vas progressive?
LG: Način života, koliko god to zvučalo šablonski, percepcija prema svakodnevnim situacijama mi je drugačiija sa ili bez muzike. Neka vrsta leka kako za loše tako i za dobre momente.
Tvoja reakcija:
