Progressive kroz prizmu društva je želja za eskapizmom podstaknuta je krizom. “Osudjeni” na region postojanja, eskapizam za mnoge od nas je paralelna dimenzija – matrix ratio ili beg u zdrav razum.
Zaostajanje za vodećim trendovima modernog društva nije nas makar zaobišlo u npr. bukinzima sa jedne strane, ali jeste prisutno u kapacitetu, pre svega umova. Masovnost žurki i njihov diverzitet napravio je boom u glavama onih koji su izabrali elektroniku – “pronašli se” ili “izgubili”. Generalno nespremno, društvo se suočava sa nejasnom percepcijom, buntovno, bunovno, bez velikog broja zdravih role model-a i sa previše stilova, melodije, bass linija… sa previše svega u merljivom delu kosmosa i na kraju svega toga -progressive.
Sa jedne strane, iskustveno i kroz dijaloge žanr koji se klasifikuje iznad svih. Intenzivne, nemerljive dimenzije u koje pomera granice uma. Sa druge strane iskustva i kretanja kroz realnost u kojoj smo zaglavljeni – društvu, masi, grupi potrebne su nove perspektive, šira slika, sagledavanje iz više uglova,razlamanje kroz prizmu – otvaranje uma. Neophodno je to pomeranje lestvice, mikroevolutivne promene, neke nove sinapse… Potrebni su milimetaraki pomeraji uz ogroman napor.
Retrospektivno – nemerljiva je količina vremena potrošena za dešifrovanje sinergije zvuka, mikroemocija iz kojih nas postepeno oblikuju makroemocije. Rezultat toga – samospoznaja, nakon trake, seta… Fuzionisanje spektra rasutih misli u snop, laser, ideju.. Upravo se na ovaj način može objasniti ta povezanost prosperiteta društva preko njegovih pojedinaca. Ne osvrćući se na pojedinačne kapacitete – stimulisan um je taj koji u realnosti zadovoljava svakog pojedinca.
Na kraju svega, svodi se da je sinestezija žanrova – progres(sive) ipak taj koji menja SVE.
Tvoja reakcija:
